TAMNA STRANA POROĐAJA

Potresna vest o porodilji koja je preminula i ostavila četvoro dece za sobom. Da li je moralo tako?

porodjaj

Većinu nas je potresla vest o ženi koja se pre nekoliko dana porodila u novosadskom porodilištu, a zatim je preminula. Namerno ne navodim imena ni porodilje ni bolnice, te informacije možete da pronađete svugde. Ovde se pokreću neka mnogo važnija pitanja: zašto tako i mora li tako?

- Oglasi -

Jedna mlada žena se nije vratila kući, svom mužu i svojoj deci. Pustili su ženu sa dijabetesom i srčanim oboljenjem da se porađa 14 sati. Vodeći se logikom da su prethodna tri porođaja dobro prošla, odveli su je direktno u smrt. Četvoro dece, male dece jer preminula majka je imala samo 25 godina, ceo život će biti uskraćena za mnogo toga. Njihovo odrastanje će biti sve samo ne srećno, ma koliko se trudio njihov otac i svi oko njih. Ko je kriv za to? Kod nas, po običaju, niko. Vernici će reći da je tako hteo bog. Lekari će reći da se ništa nije moglo ućiniti, cela bolnica se digla na noge da joj pomogne. Cela bolnica?

Kako je moglo da se desi da se žena sa srčanim oboljenjem pusti da se porađa 14 sati? Nijedna žena ne bi trebalo da se toliko dugo porađa. To što su naše žene na to navikle, to je neka druga priča. O njoj je ovde reč.

Umesto što su se borile, i izborile, za rodnu ravnopravnost jezika, pa sad imamo nagrdne nazive poput: sociološkinja, piskinja, politikološkinja, vozačica i druge rogobatne kovanice, ove borkinje za ženska prava bi mogle prvo da se pozabave stanjem porodilišta u Srbiji i odnosom prema porodiljama. I stanjem u glavama samih žena, koje su prihvatile kao normalno da se porađaju i po 48 sati, da ih posle porođaja šiju bez anestezije (znate li koliko žena je prošlo to inkvizitorsko mučenje?), da se na njih izdiru, a da ne pričam da u pojedinim porodilištima leže i po dve žene u krevetu! Ko treba da se bori za žene ako ne žene same? U najdelikatnijem trenutku našeg života kada su prisutni neizvesnost, strah i bol, ostavljene smo bogu na milosti, a one koje ne veruju u njega, ni njemu. Naravno, stanje je drugačije ako se plati, svi to znamo.

Zašto se ove aktivistkinje, koje sebe zovu feministkinjama, ne bore da se promeni svest i da, najzad, raskrstimo sa primitivizmom koji je, još uvek, prisutan na brdovitom Balkanu? Eto im idealne prilike da urade nešto stvarno pozitivno, kao što su uradile one prve feministkinje koje su se izborile da se izjednačimo pred zakonom. To je bio pravi, humani feminizam i ja se divim tim ženama, jer su bile suočene sa vekovnom muškom dominacijom koja je odricala pravo glasa i slobodnu volju ženskom svetu.

Znamo da izjednačavanje i jednako vrednovanje po zakonu ne znači i stvarno izjednačavanje. Nijedan zakon ne može promeniti svest, ali može uporna, kontinuirana edukacija i podizanje znanja. Ne vidim da je po tom pitanju nešto urađeno. Nepotrebno i, mogu reći, licemerno izjednačavanje u delu koji nikome nije potreban i koji ništa pozitivno ne donosi, a sa druge strane srednjovekovno mučenje i umiranje mladih, čak i zdravih žena na porođaju!

Našla sam podatak da u Srbiji godišnje umre oko 400 beba, jedan broj od urođenih anomalija, ali većina od infekcija, nestručno vođenog porođaja, prenesene trudnoće. Na konferenciji u Johanesburgu eksperti iz 50 zemalja raspravljali su o načinima kako da se smanji smrtnost novorođenčadi. Zaključak i poruka ove Konferencije bila je da svakoj majci i svakom novorođenčetu treba obezbediti najbolju moguću medicinsku pomoć.

Zašto naše borkninje za bolji položaj žena ne bi preuzele na sebe, kad su već borkinje, da se izbore da se zaključci ove svetske konferencije primene u Srbiji? Koliko je godina trebalo da se izbore za jezičku “ravnopravnost” koja nikome nije donela ništa dobro, toliko neka posvete promeni svesti i žena i muškaraca kada je u pitanju rađanje, a od toga će biti mnogo koristi.

Imam lično iskustvo kada sam, pre nekoliko godina, prikupljala priloge za obnovu dela porodilišta i obilazila dobrostojeće firme. U jednoj od njih me je dočekao uspešni privrednik, saslušao me i sav samozadovoljan rekao: “Mnogo, bre, izvoljevate! Mene je majka u štali rodila i šta mi fali?”. Zapanjena da tako nešto može da kaže obrazovan čovek u današnje vreme, rekla sam mu, uz najslađi smešak: “Očigledno je tamo trebalo i da ostanete!”. Ovo, nažalost, nije tako usamljen slučaj. Svi smo slušali priče o našim babama i ženama sa sela koje su se porađale po štalama, njivama i živicama i odmah zatim ustajale i radile kućne poslove. Istini za volju, i mnoge žene se hvale svojim “junačkim” podvizima u obliku sati mučenja dok su rađale. Upravo to treba promeniti!

Nisam feministkinja u onome što danas ova reč podrazumeva, ali ću rado sarađivati ako se sete da svoju aktivnost usmere na nešto zaista korisno. Žene nam umiru na porođaju i po tome smo na prvom mestu, mislim da smo i Albaniju pretekli. Vama to ne smeta, drage borkinje?

beograd.news

PROČITAJTE I OVE PRIČE 

 

Komentara
Loading...