Turbulentni dolazak Viktora na svet

Svog muža sam upoznala verovali ili ne na fecbook-u,igrali smo bilijar,postali prijatelji,dopisivanje…i eto nas za par meseci na Kalemegdanu prvi put se držimo za ruke,prvi poljubac.

12985589_10207975614581040_6829376716175549894_n

foto . privatna arhiva mame Katarine

- Oglasi -

Od tog 7.novembra 2010 godine znala sam da je to to,da je on taj….I posle godinu dana ja se selim za Novi Sad, i uveliko planiramo život dalje..on hoće bebu a ja da završim fax..i prodjoše tako dve godine,sad ja hoću bebu ali ne ide,i taman kad sam mislila da se to nama neće desiti i da nešto nije u redu,pojavi mi se neki čudan osećaj..znate ono kao kad se zaljubite pa neki nemiri neki,leptirići..ustanem ja i kažem svom sadašnjem mužu idemo da vadimo krv,na šta će on meni ajde da se ne nadamo da sačekamo još koji dan,možda ti kasni.Ma ideem ja sama. Odem izvade oni krv kazu rezultati sutra. Cele noći nisam spavala,imala sam osećaj da je to to. I stigli rezultati.I bebaaaa je tu.Trčim kući,skačem ko luda po ulici,javljam budućem tati.Odlazim na prvi ultrazvuk,pokazuju mi moju bebu,ali da dodjem za 2 nedelje da čujemo srce.Odlazim nakon 2 nedelje čujem srce svoje bebe i padaju prve suze….prolaze meseci jedva čekam da upoznam svoju bebu,na ultrazvuku ga ne vidim,dobijem po koju sličicu jer se papir u domu zdravlja štedi i čekam termin. Aktivna celu trudnoću,barabar sa mužem krečim,renoviram,spremamo sobu za našeg prvenca.U julu odlazim na ultrazvuk doktorka kaže poslednji a termin 22 septembra,ja se čudim kako poslednji,doktorka kaže tako vam je po knjizi,dodjite kad udjete u 9 na ctg. Udjem u 9 idem svake nedelje na ctg,kažu mi ako se desi da probijen termin da se javim u Betaiju.. I tako prodje 22 septembar,ja se 23 javljam u Betaniju,šalju me u polikliniku na ctg i ultrazvuk.Odem tamo urade ctg jednom,drugi put pa treći i već me hvata panika,urade ultrazvuk kažu dobar ali ctg nevalja,šalju me nazad u Betaniju. Tamo se ponavlja ctg,šalju me da jedem slatkiše,da pijem kafu kažu beba spava,sve ja to uradim,ponovo ctg još gori od predhodnog. Dolazi doktorka pregleda,kaže zaglavljena beba,moramo te ostaviti na odeljenju i izazvati porodjaj. Mene hvata panika,strah. Izlazim u hodnik da kažem mužu da donese stvari jer me ostavljaju na odeljenju,i da će me poroditi za dva dana. Smeštaju me u sobu i ja ostajem u starhu hoće li mojoj bebi skoditi što je zaglavljena,i koliko je već zaglavljena…Sutra usledjuje nov šok nema plodove vode,doktori paniče ja ne znam gde sam,sve mi se okreće,zovem muža plačem,plašim se za svoju bebu.Odem na porodjaj..Koliko god da sam bila hrabra i snažna,jer mi žene uvek moramo da bidemo hrabre to nam valjda stoji u opisu posla,hvata me panika od sve vriske oko mene. Sedim tako na krevetu i čekam da mi ukljuce indukciju a oko mene žene vrište…Hvata me panika hoću li ja to moći…Onda plač bebe,eto neka se rodila nasmejem se i kažem u sebi možeš ti to,uskoro će i tvoja tako da plače..I dobih indukciju…Prodje sat vremena ništa ,od bola ni traga,pitam se dal je ovo normalno,vidim žene oko mene u bolovima posle pola sata,prodje 2,3,4,5,6 sati ništa od bola.Kaže neki stažista da me vrati na odelje,je da se odmorim.Ne idem ja odavde nigde,došla sam da rodim svoje dete i ne mrdam odavde nigde.A u meni sve više raste strah,on je zaglavljen nema plodove vode,hoćemo li mi uopšte izgurati ovo do kraja.Nakon što me je glavni doktor pregledao probušio vodenjak,zaključio da je plodova voda skroz oskudna,pojačao indukciju,kreću bolovi..za mene neopisivi,jer sam ja živela u ubedjenju da to boli ali baš toliko..i prolazi sat,dva,tri,četri, ništa se ne dešava ja se ne otvaram ni milimetar…beba gura,hoće napolje a nema gde…ne može ne ide..ali taj čika u belom je odlučio da čekamo još….ok ja trpim,ćutim,dišem,osluškujem ctg,i čini mi se da se sve slabije čuje..U meni strah neopisivi,ne zbog bolova,boli ali proćiće,strah za mog mališu,kako je njemu unutra…vučem babicu za rukav,stalno je pitam hoće li beba izdržati,i zašto toliko vremena treba da prodje da se otvorim…Već je 4 sata ujutru subota,a tu sam od petka od 10 sati ujutru…Daju mi telefon da se javim kući,ja plačem mužu u slušalicu od straha i nemoći,jer ne znam zašto me ne vode na carski,a beba zavlavljena….Vraćam se da legnem jer nemam snage da stojim i obaveštavam babicu i žene oko sebe da ću sad malo da vrištim,jer više ne mogu da izdržim…Babica dolazi i kaže mi da izdržim i da joj nije jasno šta više čekaju,ja joj se žalim da nemam snage i da se jako plašim za bebu,i da iako dodje taj trenutak da se otvorim za prirodni porodjaj da ne znam dal ću imati snage da izguram bebu,ona me gleda sleže ramenima…I tako ležim i čekam da se čudo desi i molim se bogu da čuva moju bebu…I dodje pola 6 ujutru,nova doktorka,nov pregled,kaže 7 prstiju,ja se radujem,boli ne mogu više da izdržim,a u sebi mislim još malo i gotovo.,.Kreću neki još jači bolovi bez pauze,nešto mi tu smrdi,zovem babicu,ona doktorku,doktorka opet pregleda,kaže da je pogrešila to je jedva tri prsta idemo hitno na carski….I kreće ludnica…Pokazuju mi brojeve za bebu i mene,vuku me do hodnika,ja padam polako ne mogu ni da stojim,stavljaju me na onaj sto, guraju u operacionu salu,svi ćute,a ja se još više plašim…Propustiću njegov dolazak na svet,prvi plač,šta ako ga ukradu,strah sve veći…Opet nenormalna bol….Diši prodiši bol…Onda se budim u sobi Subota26 septembar…kažu u 6 i 20 rodili ste dečaka 3200g 50 cm ,ja suze od sreće naravno,kažu doneće ga oko 12….Čekam….ko na iglama… Viktora ….i evo ide moj čupavko mali…uzimam ga u ruke…mali mamin borac….ljubim ga…pa zar se toliko mučismo a ti na tatu da ličiš…on me gleda onim okicama,ma sreća neopisiva,mogla sam da poletim od sreće..Ja sam mamaaa,i nisam više osećala bol nikakvu…rez je tu ma ko ga šiša,nek boli,ja sad držim mog malog princa…posle tri dana smo došli kući…i rana se zakomplikovala…mesec dana ….nebitno on je tu,naš svet,naše sve…Sad sam veliki momak imam 6,5 meseci i mnogo volim da se smejem…

12985512_10207975594580540_1865201774741376751_n

Nemojte nikada reći ženama koje su rodile carskim rezom ,,blago vama“ jer ne znaju svi kakav strah žena oseti kad ide pod nož,koliko pati kad mora da čeka odredjeno vreme da vidi svoju bebu,koliko pati što nije čula prvi plač svoje bebe….svaki porodjaj je bolan i svaka od nas ga doživi drugačije…ali jedno je sigurno svaka žena je u stanju da istrpi sve za svoju bebu….i to je čini posebnom. line9

Bravo za mamu Katarinu i Viktora . Pravi borci !! Želim mu divno i bezbrižno detinjstvo :*

Hvala veliko na ovoj priči . Puno će pomoći i drugim trudnicama i budućim majkama .

SVA PRAVA NA PRIČU I FOTOGRAFIJE ZADRŽAVA DEVET MESECI I NEMA PRAVO DA SE NADJE NA DRUGIM PORTALIMA !!

izvor.devetmeseci.net

Komentara
Loading...