VELIKA TUGA :Tu noć je počeo moj pakao, ta noć mi je zauvek promenila život…

0

Ovako započinje priča moje čitateljke Aleksandre . Priča od koje još drhtim , i koju ću raditi malo po malo . 

Novembar,2011 bilo je jako hladno, čak je i snijeg poranio, a ja koja mrzim zimu, bila sam najsretnija mama, saznala sam da sam trudna po drugi put a imam sina 1,5 godinu, pomislih ma idealna razlika, još kad bi opet bio sin, pa da mom Urošu rodim brata to bi bilo idealno, ali samo neka je sve uredu..

14686686_1225216350884331_1557785019_n

Moj anjeo beli (moj Mihajlo – uvek u našim srcima ) 

Sve je bilo uredu, trudnoća je super napredovala, saznali smo da čekamo batu, dolazi na svijet 27.7, stvarno se ne sjećam ko je bio sretniji ja ili muž ili Uroš… Prezimili smo zimu, dočekali proljeće, stiglo je ljeto i termin se približavao.. Otišli smo da kupimo sve za bebu, da ga dočekamo kako dolikuje, sve je bilo spremno za našeg dječaka, imao je i ime Mihailo… Po zadnjim prognozama rekli su da mi mogao doći malo ranije,jer je dosta krupniji i namješten je za izlazak, rekli su sad si ušla u 9.mjesec i očekuj ga svaki dan…

Tako je i bilo, torba spremna, ja spremna i to jutro 2.7. znala sam da je došao dan da se upoznamo, s velikim bolovima krenula sam prema bolnici koja je udaljena 30 km, na graničnom prijelazu je javljeno hitnoj da se trudnica poradja i da pošalju sanitet za nama u slučaju da se porodim u autu, a mogla sam slobodno takve bolove sam imala. Sjećam se kao juče da je bilo, ja muž i prijateljica u autu, ne vjerujem da ću stići do bolnice, sanitet iza nas, vozimo otprilike 150 na sat svi se sklanjaju… I stigli smo do bolnice, onako uzbudjena, pomišljam ma ima da rodim za čas… Ali pri dolasku u porodilište šok!!! Doktor me primio, pogledao papire, piše termin 27.7 i kaže pa nije tebi vrijeme još , ja ne mogu danas da te porađam, moram ovce da vodim na ispašu, a greota je da rodiš danas, nije bebcu vrijeme još… Ja onako šokirana, kažem pa boli me vrijeme je…

On je konstatovao da nije vrijeme, iako nije upalio ultrazvuk nije odradio ginekološki, samo je rekao sad ću ja tebi da smirim bolove…. Sjećam se da onako u šoku i onakvim bolovima nisam znala šta da kažem, opet sam mislila ajde, on je doktor on zna bolje… Dobila sam tokolizu, stavljena na ginekologiju i on je nestao… Bio je ponedjeljak, ja primam infuziju, bolovi su totalno nestali… Pokušala sam da tražim objašnjenje za tokolizu ali od koga, kad sam sama tamo?? Uzela sam telefon, ukucala tokoliza i pročitam da je to postupak spriječavanja prijevremenog porođaja, zakonski dozvoljenog do 7. Mjeseca trudnoće.. Ali tek mi tad ništa nije bilo jasno, ali nisam dizala paniku jer sam osjećala svoju bebu i mislila sam da je sve uredu…

Ali tu noć je počeo moj pakao, ta noć mi je zauvijek promjenila život…

Zaspala sam i osjetila sam gušenje, srce ne radi kako treba, nemam vazduha… Nema doktora, sestara, ne znam koga da zovem… Cimerica iz sobe sva uplašena traži ih po bolnici da ima kaže da nešto nije uredu sa mnom, i tad se pojavio dežurni doktor, onako šokiran što me uopšte vidi na tokolizi, ja sam žena u terminu, povišenim tonom je rekao ko je nju stavio na ovo, hoćete li da ubijete i nju i bebu???? Zovite kardiologa, hitno, meni aritmija srca… svašta nešto, uglavnom ništa dobro, skidaju me s tokolize, doktor me šalje u porodilište, ali tamo ne smijem uznemiravati porodjene mame, pa je najbolje mene da stave u ostavu, tamo gdje im stoje pelene, na dno hodnika, pa i ako mi se šta desi, niko me neće čuti…

Ja u šoku, bolna, uplakana nemam nikoga da mi objasni šta se dešava samnom.. 3 h ujutro ja u nekoj sobici, dočekala zoru, brojim golubove na obližnjoj zgradi i ne puštam glas iako bolovi striktno na 4 minuta dolaze.. Ujutro u 7 prva posjeta, onaj isti doktor koji nije hteo da me poroditi zbog svojih ovaca, dolazi da mi kaže, porodit ću te do 2, poslije dva ponovo ispaša… Uključivao me na ctg, još nije bilo vrijeme ali shvatila sam da je on jako važan u toj bolnici ,iako svi znaju da je bio u zatvoru, zbog nesavršenih porođaja, unakazio je jednu ženicu i njenu bebu, čak i njene reproduktivne organe.. Ali ipak nemam toliki strah, moja beba je dobro osjećam ga…
Oko 10.30h onako vidno iznerviran što mi vodenjak nije pucao, odluči da ga oni probiju, bio je on, njegov asistent i nekoliko babica, probili su mi vodenjak i tek onda je počela panika, trka, šaputanje, ja onako iscrpljena ne vidim da je sala poplivala od moje plodne vode, voda zelena….

Doktor konstatuje da mora hitno da me porodi i da mi se uključi indukcija… Indukcija uključena, bolovi pojačani, 10 ljudi oko mene, vežu mi ruke, noge, napni se napni se.. Ja se napinjem ono ne ide, on mi svom težinom liježe na stomak, udara rukama nogama, ja ne znam dal sam pri svijesti, ali znam da kaže ovo je žena ona glasa ne pušta, pa nemam glasa, ali suze idu ne staju…. Sječe me, i dalje udara po stomaku, osjećam mog Mihaila da izlazi, i vidim ga, krupne velike oči gledaju uplašeno, ali samo su ga prenijeli pokraj mene, i svi krenili za njim, ja ostajem sama u sali…
Ne čujem plač, već mi srce udara prejako da mislim da ću umrijeti… Čujem samo vrisku sestrića, i traže pedijatra koji je zauzet i ono trčanje i lupanje klompi po porodilištu, okrećem nekako glavu i vidim tri muškarca kako trče s maskama u prostoriju gdje je moj život, gdje su mi istrgali dio duše… Oni dolaze, reanimacija počinje, sve čujem, a čujem napokon i njega plače. Došli su napokon svi da mi čestitaju sina, ali su rekli da je on nedonošče, i da će morati ostati na posmatranju na pedijatriji, da nije disao u 1. Minuti života i da pedijatar mora da ga pregleda, a ja ću sutra dan kod njega..

Molim samo da mi ga pokažu prije nego ga odnesu…. Kažu naravno.. To naravno je značilo, da su bez znanja mene i mog supruga, bebu prebacili u Tuzlu , 70 km udaljenom gradu, bebu nisam ni vidjela, jedino moj muž i to slučajno jer je vidio sanitet pred bolnicom i malu tek rođenu bebu, kako je stavljaju unutra… tad je slikao našeg sina, kao da je osjetio da će 5 dana poslije naš sin preminuti, pod još uvijek nerazjašnjenim okolnostima… Bolnica u Tuzli izjavljuje da je Mihailo došao u jako lošem stanju, pun modrica po tijelu, po nogama, nagnječenje glave, izliv krvi u mozak, sve zbog porođaja… Tokoliza ga je ubila, on je bio spreman za porođaj, samim sprječavanjem istog, on se pokakio u svoju plodnu vodu, i otrovao…. jer je predugo bio u meni bez nadzora..

Napustila sam porodilište praznih ruku i tužnog srca 

Ja sam puštena nakon 24 h iz porodilišta, jer je doktor hteo samo da me se rješi, sluteći da će beba da umre, ali hvala mu bar sam provela zadnje dane uz svoje dijete, iako sam ga mogla vidjeti samo na 10 minuta dnevno, bar mu pamtim lik i osjećam njegovu mekanu kožu i divnu crnu kosu pod rukama… Nakon 5 dana borbe, srce mog sina nije izdržalo.. Tad je umro on, a umrla sam i ja , mlada majka 24 godine.. Svijet mi se srušio, kad su ga dovezli u bijelom kovčegu , da ga ja stavim u zemlju… Zar to ijedna majka zaslužuje, zar to ijedan otac može da podnese??? Danima sam plakala, oslabila 30 kg za 15 dana, svi su mislili da ću da umrem, stariji sin mi nije davao snagu, svi su mi bili krivi što je moj Mihailo umro… samo sam željela da odem s njim, tamo gdje je on! Živjela sam 2mjeseca kao biljka, od groblja do kreveta, od kreveta do bolnice da tražim odgovore zašto, zašto su to uradili meni i mom sinu???

Odgovori su me samo još više zbunjivali, a ja sam umirala kao majka i kao žena.. Stariji sin nije imao majku, muž nije imao ženu.. Samo sam tražila pravdu. I onda jedan dan, onako ošamućena od tableta za smirenje ugledam mog starijeg sina, igra se s autićima i govori : bebo jel ti dobro u autu, jel sve ok? Zatim uzima bebu ćelavicu i mazi je… Tad sam se probudila iz kome i shvatila da sam ja još nekome potrebna, tu noć sin je imao veliku temperaturu i shvatila sam da sam izgubila 2 mjeseca kao majka,da mi Mihaila ništa ne može vratit, a da je Uroš tu i treba me i čezne za majčinom ljubavi…

Morala sam da promjenim adresu stanovanja, da odem u drugu državu, jer jedino tako sam mogla krenuti dalje… Našla sam snagu koja mi je trebala i trebalo mi je 6 mjeseci da odlučim da opet ostanem trudna, da vratimo radost u našu kuću i da moj sin napokon dobije brata ili sestru…

Bog me je opet nagradio sinom koji jako liči na mog sina koji nije sad sa nama ali je uvek u našim srcima 

14686193_1222115937861039_1103755789_n

moji dečaci . Uroš I Luka (privatana arhiva)

Uspjela sam od prve da zatrudnim, početak je bio grozan, pun stresa, straha, samo sam razmišljala da želim da rodim istu bebu koju sam izgubila, opet su počele krize, depresije i sve.. Ali uz puno ljubavi, razumjevanja okoline ja sam uspjela dogurati do termina i roditi još jednog dječaka, koji se zove Luka.. On je bio moj povratak u sadašnjost i moja vjera u budućnost! line9

PORUKA ZA SVE 

Zahvaljujem se Bogu što mi je pružio takvu šansu i da rodim opet zdravog sina, bez ikakvih problema, sve je prošlo bolje nego sam očekivala.. Život je nekad toliko bolan i nepravedan, izgubimo što najviše volimo, ali poenta svega je da uvijek postoji sunce poslije kiše, i kad je najteže ne treba odustajati.. Treba skupiti snage, pa makar je imali u zalihama rezerve i krenuti dalje…
Ja sad ovo pišem prošlo je 4 godine od smrti mog Mihaila, a moj Luka za 2 dana puni 3 godine… Zaboravila nisam niti ću nikad, ali valjda je tako moralo biti.. Samo ljubav može da zacijeli rane, a moja ljubav prema djeci je bila dovoljno jaka da nastavim dalje i sad sam jača nego ikad!

Hvala mami Aleksandri , izostavila je najbolnije delove priče , ali i ovo je dovoljno bolno . Bog ju je ipak nagradio ima svoja dva blaga . Život ide dalje mora da nastavi zbog njih , bol je duboko u srcu ali mora dalje . Želim im puno sreće u životu jer to zaista zaslužuju . Posle kiše tu je duga uvek . 

autor priče : mama Aleksandra 

izvor. devetmeseci.net

DELITE !!!

SVA PRAVA NA PRIČU ZADRŽAVA DEVET MESECI I NEMA PRAVA DA SE NADJE NA DRUGIM PORTALIMA !! 

I ove priče su osvojile vaša srca 

 

 

Komentara
Loading...