Zašto ne smemo ignorisati dečji plač? Postavlja se mnogo pitanja koja često dobijaju potpuno pogrešne odgovore

0

Da li je zaista preporučljivo ignorisati dečji plač? Da li se dete zaista može samo umiriti? Da li je dete zaista dobro v ponašanju ako više ne plače?

Postavlja se mnogo pitanja koja često dobijaju potpuno pogrešne odgovore.

 

Da li zaista razmazuješ dete kada ga utešiš ili regulišeš osećaj tuge?

Od roditelja, prijatelja, pa čak i na internetu, možemo pronaći mnogo ‘mudrih’ saveta o tome kako postupati sa detetom kada je tužno.

Među njima ima mnogo onih koji zagovaraju da dete treba ‘da isplače’. „Pusti ga, sam će se smiriti.“ „Nemoj odmah trčati ka njemu, navikavaće se da te iznudjuje.

“ „Neka plače, dosetiće se.“ Postoji mišljenje da ga pažnjom koju mu posvećujemo kada plače, razmazimo – bez obzira da li je još beba ili već malo dete.

 

Pažnjom i ljubavlju ne možemo razmaziti dete

Dete uvek plačući šalje poruku da se ne oseća dobro, da mu nešto nedostaje ili da je nezadovoljno.

Želi da roditelji razumiju njegov poziv u pomoć i prekinu to neugodno stanje, a upravo je plač jedini način na koji to može reći roditelju u najranijoj fazi.

To je jasno upozorenje na nezadovoljene potrebe: gladan sam, usamljen sam, dosadno mi je, žedan sam, bojim se, neugodno mi je, boli me, umoran sam …

Ako roditelji uspiju pronaći dovoljno suptilnosti u sebi, znat će prepoznati različite vrste plača i adekvatno reagirati na njega.

Adekvatan odgovor deluje pozitivno na obje strane – kako kod mame tako i kod deteta. Mama koja će emocionalno reagirati na dete imat će smirenije dete, bolje će naučiti prepoznati njegove potrebe, a dete će manje plakati.

Takva će mama biti puno suverenija i zadovoljnija u svojoj ulozi.

dečji plač
Foto: FreePik

- Oglasi -

Kako regulisati plač?

Plač prvo treba regulisati smirenim pristupom. Ako sami nismo smireni, nećemo ni smiriti dete, jer će osetiti našu napetost, nervozu, nestrpljenje.

Treba toplo reagovati na dete i koristiti telesni kontakt. Stisnemo dete uz sebe, naslonimo ga na rame. Nežno mu govorimo, zapevamo i njihamo.

Možemo ga čak i čvršće umotati da oseća sigurnost, ako je još beba. Kasnije u periodu malog deteta, regulacija tuge je slična.

Približimo se detetu i saosećajno ga pitamo šta je loše. Zagrlimo ga i stisnemo uz sebe, da oseti da nije sam u svojoj tuzi. „Vidim da si tužan, reci mi šta se desilo?“

Ovim rečima mu dajemo potvrdu da smo videli i prepoznali njegovu tugu.

 

Šta se desi ako pustimo dete da plače?

Kao što smo već pomenuli, plač deteta ukazuje da mu nešto nedostaje.

U najranijoj fazi, plač je povezan sa oslobađanjem stresnog hormona kortizola, koji preplavljuje nervni sistem i sprečava zdrav razvoj mozga.

Ako majka ignoriše svoje dete i dozvoli mu da plače do iscrpljenosti, dete će se prividno smiriti.

Majka će pogrešno misliti da je dete postalo poslušnije i podložnije. Ali, dete će utihniti zbog iscrpljenosti i naučiće da plač nema smisla jer majka ne reaguje na njega.

Kada se detetove potrebe ignorišu duže vreme, izgubiće poverenje u roditelje i u sebe.

Deca koju su roditelji namerno ućutkivali u izražavanju svojih potreba nauče da su sami baš tada kada bi trebali imati utehu, pomoć.

Obično kasnije takođe ignorišu svoje potrebe i razvijaju sklonost ka depresiji, anksioznim poremećajima i drugim mentalnim bolestima.

Foto FreePik FreePik

- Advertisement -

Komentara
Loading...