Tema današnjeg članka govori o jednom posebnom duhovnom iskustvu žene koja je posetila manastir Ostrog. Ova priča o njenom putovanju ispunjena je neverovatnim događajima, unutrašnjim promenama i duhovnim iskustvima koja su joj promenila život, ostavljajući dubok trag u njenoj duši.
Prvo, moram vam reći – ako ste čuli da na Ostrog ne možete otići kad želite, već samo kad vas Sveti Vasilije pozove, mogu vam potvrditi da je to apsolutno istina. Moja priča počela je kao i mnoge druge, sa stalnim planovima koji su iz meseca u mesec propadali. Bio je problem s novcem, loše vreme, zauzetost i beskrajne prepreke koje su me sprečavale da napokon posetim to sveto mesto. A onda, jednog utorka, iznenada, stigao je poziv – “Hoćeš li da ideš u petak? Besplatno je, noćimo tamo…” Naravno da sam odmah pristala. Taj poziv bio je kao grom iz vedra neba i značila je da će moj san o poseti Ostrogu napokon postati stvarnost.
Putovanje je počelo u petak uveče, a noćno putovanje prošlo je mnogo brže nego što sam očekivala. Sećam se da sam, posle osam ili devet godina, ponovo ugledala Ostroške planine u daljini. Beli manastir polako se pojavljivao kroz šupljinu među drvećem, smešten skoro na samom vrhu strmih planina. Moj osmeh je bio spontano širok. Vozač je komentarisao krivudave puteve, a putnici su se žalili zbog mučnine i visine. U tom trenutku sam samo želela da kažem: “Ljudi, ne brinite! Ovdje ne može ništa da vam se desi!”
Kada smo stigli do donjeg manastira, vođa puta je rekao da ko želi može pešice, dok su ostali mogli da se voze do gornje kapije. Naravno da sam odlučila da idem pešice! Strmo je, jako visoko, a za nekog ko je većinu dana proveo sedeći u kancelariji, bilo je to pravo iskušenje. No, uz pomoć svojih novih prijateljica, uspešno smo prešle kameniti put i napokon stigle do Gornjeg manastira, kojeg je okruživala velika porta manastira prepuna vernika.
- Kada smo se smestile među stotinama ljudi, došao je red za celivanje moštiju Svetog Vasilija. Dva sata čekanja na uskom stepeništu bilo je iscrpljujuće, ali misli su mi bežale. Bilo je toliko ljudi da sam se ponekad pitala hoću li uopšte doći do pećine u kojoj se čuvaju mošti. Ipak, uspjela sam doći, pokloniti se moštima i doživeti izuzetnu promenu. Ta glavobolja koja me mučila tokom dana, nestala je u trenutku, kao da je sveta sila delovala na mene. Nisam imala objašnjenje za to, ali nisam ni imala potrebe da tražim jedno – sve je bilo jasno.
Posle večernje molitve, zajedno sa novim prijateljicama, otkrile smo koliko su monasi i devojke koje pomažu u manastiru Ostrogu posvećeni i ljubazni. Svima su ljubazno davali svetu vodu, osveštano ulje, i dopuštali im da se ispovede ili celivaju mošti. Možda smo bile umorne, ali energija Ostroga je bila toliko jaka da smo želele da ostanemo i duže. Tada, dok sam se smestila na strunjaču, desilo se nešto što ću pamtiti do kraja života.
Dok sam ležala, pokušavajući da zaspim, monah je došao do mog dušeka. “Pišeš pesme?” pitao je. Šokirana, nisam znala šta da kažem. Nikada nije znao da pišem pesme. Pa ipak, nasmešio se i zamolio me da mu pročitam jednu od njih. Recitovala sam mu pesmu koju sam nedavno napisala, o životnim borbama i o onome što me je zadesilo. Monah se nasmešio, i rekao: “Dosta su mračne, piši nešto što razveseljava dušu.” To su bile reči koje su me duboko dirnule.
- Posle toga, molio je za mene i trenutak kasnije, dok sam pogledala u daljinu, videla sam ikonu Svetog Vasilija koja je sijala kao svetionik, a ispod nje veliki beli krst. Te slike su se urežale u moju dušu, kao da me sam Sveti Vasilije posmatra. U tom trenutku mi je bilo jasno da svetac čuva sve nas, i to nije bila samo obična molitva, već iskustvo koje mi je promenilo život.
Kada sam se ponovo smestila na dušek, hladnoća je nestala, i ponovo mi je bilo toplo. Zatvorila sam oči, znajući da je moj duhovni mir sada čuvan. Zaspala sam sa osmehom, zahvalna na ovom izuzetnom iskustvu, i verovala da je Ostrog mesto koje menja živote. Ovdje je sve moguće – čak i ljubičice koje rastu iz naizgled suve i grube stene
