Priča o Ružici Pejović: Simbol ljubavi i tolerancije kroz vekove
U srcu Limske doline, u malenom selu Komarani, prožima se priča koja nadmašuje granice vremena i prostora. Ružica Pejović, žena čija hrabrost i ljubav prema porodici ostavljaju snažan utisak na sve generacije, živela je na početku 20. veka, kada su društvene norme bile veoma rigidne. Kao majka petorice sinova, njena sudbina je bila ispunjena izazovima koji su proizašli iz razlika u veri i etničkom poreklu njenih sinova. Ova priča nije samo o Ružici, već i o njenoj sposobnosti da prevaziđe sve prepreke i izgradi mostove među ljudima.
Ružicina deca i njihovi putevi
Ružica je bila majka koja se nije plašila da voli svu svoju djecu jednako, bez obzira na njihove različite izbore. Njeno najmlađe dete, Risto, otišao je iz porodice da živi kod bogate muslimanske porodice Poturak. Odluka ovog mladog čoveka da pređe u islam i promeni ime u Alija bila je predmet spekulacija među ljudima. Mnogi su se pitali šta je navelo Rista na ovaj korak. Neki veruju da je Ružica želela da svom sinu pruži bolji život, dok drugi misle da su motivi bili dublji, možda čak i vezani za traženje identiteta u kompleksnom društvenom okruženju. Bez obzira na sve, ljubav između majke i sina nikada nije nestala. Ružica je često posjećivala svoga sina, ostavljajući utisak da je porodica iznad svega, čak i u vremenima kada su okolnosti bile teške.
Majčinska ljubav bez granica
Ružica je, prema pričama koje se prenose s kolena na koleno, često posjećivala svoje sinove. Sa Alijom je provodila vreme, ponosna na njegovu sposobnost da se uklopi u novu zajednicu, ali nikada nije zaboravila na svoje korene. U isto vreme, bila je prisutna i kod sina Luke, koji je ostao veran pravoslavlju. Ova praksa nije bila samo čin majčine ljubavi, već i simbol otpora prema društvenim normama koje su često delile ljude na osnovu vere i etničke pripadnosti. U vremenima kada su podele bile izražene, Ružicina sposobnost da voli bez predrasuda bila je izuzetno hrabra. Njen život postao je primer mnogima kako se može živeti u složenim društvenim okolnostima, gde su različite tradicije i vere često dovodile do sukoba.
Tradicija suživota kroz umetnost
U 1919. godini, advokat Andrija Bogdanović zabeležio je trenutak koji će postati simbol suživota — fotografiju na kojoj se vide Ružica sa svojom decom, Luka u šajkači i Alija sa turbanom. Ova slika je postala simbol zajedništva, pokazajući da je ljubav jača od društvenih predrasuda. Ružica je bila obučena u tradicionalnu srpsku nošnju, dok su njeni sinovi prikazivali svoje kulture, što je dodatno potenciralo poruku o važnosti međusobnog poštovanja različitosti. Ova fotografija ne govori samo o jednoj porodici, već predstavlja svu lepotu zajedničkog suživota, u kojem različite tradicije i običaji mogu da koegzistiraju. Umetnost je na ovaj način postala sredstvo za prikazivanje jedinstva, koje su kasnije prepoznali mnogi umetnici i književnici, inspirisani Ružicinom pričom.
Nasleđe koje traje vekovima
Vremenom, ideja o očuvanju Ružicine priče prerasla je u želju da se podigne spomenik koji bi svedočio o njenoj ljubavi i hrabrosti. Tako je akademski vajar Goran Čpajak izradio skulpturu pod nazivom „Zauvek braća“, koja danas stoji ispred Muzeja u Prijepolju. Ova skulptura, isklesana u granitu, simbolizuje snagu i istrajnost ljudi iz tog kraja. Prikazuje Ružicu u narodnoj nošnji, sa jednim sinom u šajkači i drugim u turbanom, postajući trajni znak suživota i razumevanja među različitim zajednicama. Ova umetnička instalacija nije samo skulptura; ona je otvoreni poziv na dijalog oko važnosti ljubavi i poštovanja prema različitostima koje nas okružuju. Mnogi posetioci dolaze do muzej da vide ovu skulpturu i da se podsete na to koliko je važno graditi mostove između različitih kultura.
Učenje iz prošlosti za buduće generacije
Povodom obeležavanja više od jednog veka od tih događaja, potomci Ružice Pejović i porodice Poturak okupili su se kako bi odali počast svojoj prabaki. Milinko Pejović iz Užica i Lutvo Poturak iz Prijepolja, danas s ponosom govore o svojoj porodičnoj istoriji i ističu važnost prenošenja ove priče mladima. Oni smatraju da je njihova dužnost da podstaknu nove generacije da razumeju snagu porodice i ljubavi koja prevazilazi sve granice. Ova okupljanja postaju prilike za razmenu iskustava i za diskusiju o tome kako se vrednosti koje je Ružica gajila mogu primeniti i u savremenom društvu, gde su podele i dalje prisutne. U tom smislu, Ružičina priča postaje vodič za sve nas, ne samo kao istorijski artefakt, već kao živu lekciju o ljubavi i saglasju.
Ova priča nas podseća da je u svetu punom podela i konflikata, ljubav i razumevanje ono što nas može povezati. Ružica Pejović ostaje simbol nade i inspiracije, dok njena priča o razumevanju, ljudskosti i ljubavi inspiriše ljude da prepoznaju vrednost zajedništva u raznolikosti. Njene vrednosti treba preneti na buduće generacije kako bi se izlazilo na kraj sa izazovima modernog sveta, gde su tolerancija i poštovanje prema različitostima ključevi za miran suživot.
